Zajedno krst i petokraka. Kuća na promaji. Koji vjetrovi danas pušu u Bukovači?Evo jednog članka o selu Bukovača, u originalu na srpskom, iz propagandne mašinerije beogradske "Politike":
Један кров у два ентитетаДок „кројачи дејтонских граница” нису померили међу, Миле Балабан је спавао у соби у Федерацији БиХ, а дан проводио у дневном боравку на територији Републике Српске
Босански Петровац – Када се из избеглиштва вратио у родну Буковачу, у босанскопетровачкој општини, Миле Балабан спавао је у соби која је била на територији Федерације БиХ, док би дан проводио у дневном боравку, на територији Републике Српске. Све је то тако било, док ,,кројачи дејтонских граница” нису померили међу два ентитета педесетак метара у дубину Републике Српске. Тада се цело Милово имање ,,преселило” у федерални део Босне и Херцеговине.
–Тако се то радило у Босни свих поратних година. Иако без своје воље, био си тамо где су други хтели. Од памтивека смо били заједно са Србима на обе стране данашње међуентитетске међе Федерације БиХ и Републике Српске. Данас смо раздвојени, али само административно. Обавезе измурујемо у федералном делу босанскопетровачке општине, док нам се деца школују у Дринићу седишту петровачке општине у Републици Српској. Богу се молимо и у нашој, али и цркви у Петровцу на територији Републике Српске, појашњава Миле Балабан.
Међу повратничким причама из српског села Буковача је и она о њиховом надалеко познатом ратнику Ђурану Ковачевићу, народном хероју Титове Југославије који је, 20. октобра 1944. са седамнаест рана, први истакао тробојку са петокраком у тек ослобођеном Београду. Декретом Тита и партије, постао је и први ратни командант слободног Београда. Из тих дана је и прича коју би, за живота, Ђуран најрадије даривао новинарима.
–Седим ти ја са својим друговима горе на Калемегдану и гледам доле Београд. Горе светла, народ пева. Срце, од среће, хоће да искочи из груди. А ја, искрен и поштен према себи упозорих оне око мене - ,,Јадан ли си Београде кад си спао да са тобом командује и да те води Ђуран из Буковаче, записали су новинари шеретску опаску Титовог хероја.
Из Буковаче је и Витомир Кецман, по многима људина којим су се поносили сви у петровачком крају. Тај Вито, један о шездесет и шест факултетски образованих Буковичана, први је на неком јавном скупу рецитовао антолигјску песму Бранка Ћопића ,,На петровачкој цести”.
–Скупио се народ у Соколском дому у Босанском Петрвцу, а ја са десет година рецитујем Бранчилове стихове. Он седи слуша ме и исправља. А ја поносан да поноснији не могу бити. Тада нисам ни био свестан величине тог мог првог јавног наступа, сећа се свог босоногог детињства Вито Кецман данас угледни лекар специјалиста који сваки слободан тренутак проводи у родној Буковачи.
Сећа се Вито и приче која је одредила његов радни и животни пут. Сећа се ратне четрдесете и треће када су, још као деца ,,од девојачког руха правили завоје, а већ употребљаване завоје прали и сушили за рањенике. Знали су истовремено и помагати санитетском особљу.
–Када је неки партизан из Лике, по имену Јован, морао на операцијски сто, санитетлије су ме замолиле да им ја додајем инструменте потребне за операцију. Тако сам, још као дете, постао инсутрументалац што ми је на неки начин и одредило каријеру лекара, сећа се Витомир.
На сеоском гробљу у Буковачи, уз обновљени храм Рођења пресвете Богородице, сви надгобрни споменици и крстаче исписани су ћирилицом. Осим једног на којем је латиницом уклесано име Станка Замбала. Ту је, наиме, сахрањен трогодишњи син некг Хрвата који је био први учитељ у Буковачи.
Они старији причају и о Илији Ковачевићу, самоуком и надалеко познатом зубару, о Сави Качару последњем сеоском кнезу, али и о догађајима новијег датума. По повратку на дедовину припадници Војске Републике Српске уклесали су на постојећи партизански споменик и имена деветнаесторице својих другова погинулих за време последњег рата у Босни. То се није свиђало општинарима Бошњацима који су, преко ноћи и нико не зна како, споменик прогласили заштићеним, а оне који су на њему уклесали имена српских бораца, прогласили кривим .
Споменик се ,,као такав није смио скрнавити” после чега су двојица повратника, бивших бораца ВРС, осуђени на по десет месеци затвора. Након притиска медија и јавности, затворска казна је двојици Буковичана, замењена условном.
Данас у Буковачи на споменику српским борцима и жртвама фашистичког терора заједно су и крст и петокрака.
Славиша Сабљић
Повратници
У Буковачи су после рата обновљене све куће. Вратили су се сви који су се мислили вратити. У Гагићима, Буџаку, Авали, Подђуриновачи, буковачким засеоцима, данас је исти број кућа као и пре последњг рата у Босни. Међутим, број становника је преполовљен. Тек их је двестотинак. А пре педесетак година у Буковачи је било око пет стотина сељана.
–Тако се то радило у Босни свих поратних година. Иако без своје воље, био си тамо где су други хтели. Од памтивека смо били заједно са Србима на обе стране данашње међуентитетске међе Федерације БиХ и Републике Српске. Данас смо раздвојени, али само административно. Обавезе измурујемо у федералном делу босанскопетровачке општине, док нам се деца школују у Дринићу седишту петровачке општине у Републици Српској. Богу се молимо и у нашој, али и цркви у Петровцу на територији Републике Српске, појашњава Миле Балабан.
Међу повратничким причама из српског села Буковача је и она о њиховом надалеко познатом ратнику Ђурану Ковачевићу, народном хероју Титове Југославије који је, 20. октобра 1944. са седамнаест рана, први истакао тробојку са петокраком у тек ослобођеном Београду. Декретом Тита и партије, постао је и први ратни командант слободног Београда. Из тих дана је и прича коју би, за живота, Ђуран најрадије даривао новинарима.
–Седим ти ја са својим друговима горе на Калемегдану и гледам доле Београд. Горе светла, народ пева. Срце, од среће, хоће да искочи из груди. А ја, искрен и поштен према себи упозорих оне око мене - ,,Јадан ли си Београде кад си спао да са тобом командује и да те води Ђуран из Буковаче, записали су новинари шеретску опаску Титовог хероја.
Из Буковаче је и Витомир Кецман, по многима људина којим су се поносили сви у петровачком крају. Тај Вито, један о шездесет и шест факултетски образованих Буковичана, први је на неком јавном скупу рецитовао антолигјску песму Бранка Ћопића ,,На петровачкој цести”.
–Скупио се народ у Соколском дому у Босанском Петрвцу, а ја са десет година рецитујем Бранчилове стихове. Он седи слуша ме и исправља. А ја поносан да поноснији не могу бити. Тада нисам ни био свестан величине тог мог првог јавног наступа, сећа се свог босоногог детињства Вито Кецман данас угледни лекар специјалиста који сваки слободан тренутак проводи у родној Буковачи.
Сећа се Вито и приче која је одредила његов радни и животни пут. Сећа се ратне четрдесете и треће када су, још као деца ,,од девојачког руха правили завоје, а већ употребљаване завоје прали и сушили за рањенике. Знали су истовремено и помагати санитетском особљу.
–Када је неки партизан из Лике, по имену Јован, морао на операцијски сто, санитетлије су ме замолиле да им ја додајем инструменте потребне за операцију. Тако сам, још као дете, постао инсутрументалац што ми је на неки начин и одредило каријеру лекара, сећа се Витомир.
На сеоском гробљу у Буковачи, уз обновљени храм Рођења пресвете Богородице, сви надгобрни споменици и крстаче исписани су ћирилицом. Осим једног на којем је латиницом уклесано име Станка Замбала. Ту је, наиме, сахрањен трогодишњи син некг Хрвата који је био први учитељ у Буковачи.
Они старији причају и о Илији Ковачевићу, самоуком и надалеко познатом зубару, о Сави Качару последњем сеоском кнезу, али и о догађајима новијег датума. По повратку на дедовину припадници Војске Републике Српске уклесали су на постојећи партизански споменик и имена деветнаесторице својих другова погинулих за време последњег рата у Босни. То се није свиђало општинарима Бошњацима који су, преко ноћи и нико не зна како, споменик прогласили заштићеним, а оне који су на њему уклесали имена српских бораца, прогласили кривим .
Споменик се ,,као такав није смио скрнавити” после чега су двојица повратника, бивших бораца ВРС, осуђени на по десет месеци затвора. Након притиска медија и јавности, затворска казна је двојици Буковичана, замењена условном.
Данас у Буковачи на споменику српским борцима и жртвама фашистичког терора заједно су и крст и петокрака.
Славиша Сабљић
Повратници
У Буковачи су после рата обновљене све куће. Вратили су се сви који су се мислили вратити. У Гагићима, Буџаку, Авали, Подђуриновачи, буковачким засеоцима, данас је исти број кућа као и пре последњг рата у Босни. Међутим, број становника је преполовљен. Тек их је двестотинак. А пре педесетак година у Буковачи је било око пет стотина сељана.
No comments:
Post a Comment